… I tako je Crvenkapa krenula u šumu sve pocupkujući od veselja. U korpi je nosila kolače i lekove za baku. Kada je zašla dublje u šumu, videla je malo dalje od puta predivan proplanak sa mnoštvom cvetića najrazličitijih boja. “Moram da skoknem do tamo da uberem koji i bakici napravim buket. Još više će se obradovati kad to vidi”, pomislila je Crvenkapa. Rečeno, učinjeno. Dok je lutala proplankom u potrazi za najlepšim cvećem, potpuno je zaboravila sve savete svoje majke. Zaduvala se praveći ogroman buket i venčić koji je stavila na glavu, pa je sela na deblo jednog oborenog stabla da se odmori pre nego što se vrati na put i nastavi dalje do bakine kućice. Mislila je da je zastala samo malo na proplanku, ali kada je digla glavu, videla je da je sunce već dobrano odskočilo na nebu što je značilo da će uskoro podne. “Uf, naljutiće se majka, a i baka, kad saznaju koliko sam okasnila”, vajkala se Crvenkapa mada joj nije bilo žao što je nabrala cveće. Ustala je da pođe i izbivši na put ugledala je jednog čoveka. Bio je veoma visok, sa izrazito crnom kosom i bradom. Nasmešio se kad je video Crvenkapu sa velikim buketom cveća. “Zdravo devojčice!”, uzviknuo je. “Kako lep buket imaš. Kome ga to nosiš?” pitao je. Međutim, rešena da se ovaj put drži onoga što joj je rečeno, Crvenkapa je samo klimnula glavom i prošla pored stranca. “Čekaj”, pozvao je. “Molim te da mi pomogneš, izgubio sam kuče u ovoj ogromnoj šumi i ne znam kako da ga nađem”, povikao je za njom. Crvenkapa je zastala oklevajući. Čovek joj se učinio vrlo pristojnim kada je prošla pored njega, iako je držala glavu pognutom, osmotrila ga je krajičkom oka. Učinio joj se poznat, kao da ga je videla na pijaci nedelju dana pre toga. Pomislila je da bi bilo veoma neučtivo pustiti ga da tako sam luta, a i jako je volela životinje i želela je da mu pomogne da nađe svoju kucu. I tako se Crvenkapa okrenula i vratila do njega. “Mogu da vam pomognem da nađete kuče. Ja sam Crvenkapa, tako me zovu zbog crvenog kaputića sa kapuljačom koji uvek nosim”, rekla je i stidljivo se nasmešila. “Pa nije ni čudo,” rekao je stranac, “to je najlepši kaputić koji sam ikada video, a ti si sasvim sigurno najlepša devojčica. Hvala ti puno na pomoći. Ja sam Vuk”. Njih dvoje su nastavili zajedno niz put. Crvenkapi se Vuk zaista svideo. Nije se uopšte ponašao kao drugi odrasli koje je znala – nije je grdio što je otišla do proplanka niti se čudio kako to da razgovara sa strancem, to jest, s njim. Imao je interesantne žućkaste oči koje su veselo svetlucale kad god bi rekao nešto smešno. Pomogao je Crvenkapi tako što je umesto nje nosio korpu za baku. Kada su malo dalje odmakli, rekao je da se umorio i seo na panj uz put. “Šta ti to imaš u ovoj korpi kad je tako teška?”, pitao je. “Kolače i lekove za baku”, odgovorila je Crvenkapa. “Sama sam napravila kolače”, pohvalila se. “Mogu li da probam jedan? I ja jako volim da pravim kolače i ubeđen sam da to radim najbolje na svetu. Ako mi daš da gricnem jedan tvoj, ja ću ti dati da probaš moj”, predložio je Vuk. Zainteresovana, Crvenkapa se složila. Razmenili su kolače i Crvenkapa je morala da prizna da je Vukov mnogo bolji od njenog. Međutim, kako ga je pojela, pala je u nesvest. Vuk je podigao, prebacio preko ramena i zakoračio u šumu.

 ….