SADRŽAJ


Predgovor
Jedna Mala princeza
Milica i Danica u Мiroljubivoj zemlji čuda
Snežana i pobuna patuljaka
Vila Ravijojla leči dosadu
Crvenkapa i zamak vukova
Sofija kralja nadmudrila
Pepeljugina alhemija
Slobodankino zidanje Skadra
Zidanje Skadra i vila Zagorka
Kosovka devojka i Kadira iz Izmira
Kosovka devojka i život majke Jugovića
Pogovor
Radni list
Zahvalnica i napomena
Biografije autorki
Recenzije

IZVODI IZ PRIČA

MILICA I DANICA U MIROLJUBIVOJ ZEMLJI ČUDA

Bile jednom dve sestre, Milica i Danica, koje su se u svemu mnogo razlikovale. Jedna je bila omanja, druga povisoka. Jedna je bila bucmasta, druga mrškasta. Jedna je bila levoruka, druga dešnjakinja. Jednoj je kosa bila ravna, drugoj kovrdžava. Jedna je bila svetle puti, a druga tamne kao da se juče vratila sa mora. Sve u svemu, niko ko ih nije poznavao nikada ne bi ni pomislio da su sestre, i to još rođene.

Milica i Danica su i volele sve različito. Jedna je volela da nosi pantalone i majice, druga košulje i suknjice. Jedna je volela špagete bez paradajz sosa, druga je paradajz sos dodavala gde god je stigla. Jedna je volela da se igra sa životinjama, druga da čita knjige i skuplja sličice. Jedna je volela odbojku i plivanje, druga balet i klizanje. Jedna je volela da na spavanje ide kasno, a druga da ustaje rano. Sve u svemu činilo se da ama baš ništa zajedničko nemaju.

….

Ali ljudima tek nikako nije išlo u glavu to da se Milica i Danica skoro nikada nisu svađale. “Tako različite, a dobro se slažu? Kako je to uopšte moguće?!”, mnogi bi u čudu pitali njihove roditelje.

Roditelji ni sami nisu znali kako to da su se sestre tako dobro slagale. Oni time baš i nisu mogli da se pohvale: tata se kao mali svađao sa svojim bratom, a mama sa svojom sestrom, nekoliko puta su se i potukli; dve tuče su se završile čak i sa razbijenim nosem i jednim slomljenim prstom! Većina dece koju su poznavali takođe su se svađala i tukla. U čemu je onda štos kada su u pitanju Milica i Danica?, svi su se pitali.

I stvarno, Milica i Danica imale su jednu veliku, veliku tajnu.

….

CRVENKAPA I ZAMAK VUKOVA

… I tako je Crvenkapa krenula u šumu sve pocupkujući od veselja. U korpi je nosila kolače i lekove za baku. Kada je zašla dublje u šumu, videla je malo dalje od puta predivan proplanak sa mnoštvom cvetića najrazličitijih boja. “Moram da skoknem do tamo da uberem koji i bakici napravim buket. Još više će se obradovati kad to vidi”, pomislila je Crvenkapa. Rečeno, učinjeno. Dok je lutala proplankom u potrazi za najlepšim cvećem, potpuno je zaboravila sve savete svoje majke. Zaduvala se praveći ogroman buket i venčić koji je stavila na glavu, pa je sela na deblo jednog oborenog stabla da se odmori pre nego što se vrati na put i nastavi dalje do bakine kućice. Mislila je da je zastala samo malo na proplanku, ali kada je digla glavu, videla je da je sunce već dobrano odskočilo na nebu što je značilo da će uskoro podne. “Uf, naljutiće se majka, a i baka, kad saznaju koliko sam okasnila”, vajkala se Crvenkapa mada joj nije bilo žao što je nabrala cveće. Ustala je da pođe i izbivši na put ugledala je jednog čoveka. Bio je veoma visok, sa izrazito crnom kosom i bradom. Nasmešio se kad je video Crvenkapu sa velikim buketom cveća. “Zdravo devojčice!”, uzviknuo je. “Kako lep buket imaš. Kome ga to nosiš?” pitao je. Međutim, rešena da se ovaj put drži onoga što joj je rečeno, Crvenkapa je samo klimnula glavom i prošla pored stranca. “Čekaj”, pozvao je. “Molim te da mi pomogneš, izgubio sam kuče u ovoj ogromnoj šumi i ne znam kako da ga nađem”, povikao je za njom. Crvenkapa je zastala oklevajući. Čovek joj se učinio vrlo pristojnim kada je prošla pored njega, iako je držala glavu pognutom, osmotrila ga je krajičkom oka. Učinio joj se poznat, kao da ga je videla na pijaci nedelju dana pre toga. Pomislila je da bi bilo veoma neučtivo pustiti ga da tako sam luta, a i jako je volela životinje i želela je da mu pomogne da nađe svoju kucu. I tako se Crvenkapa okrenula i vratila do njega. “Mogu da vam pomognem da nađete kuče. Ja sam Crvenkapa, tako me zovu zbog crvenog kaputića sa kapuljačom koji uvek nosim”, rekla je i stidljivo se nasmešila. “Pa nije ni čudo,” rekao je stranac, “to je najlepši kaputić koji sam ikada video, a ti si sasvim sigurno najlepša devojčica. Hvala ti puno na pomoći. Ja sam Vuk”. Njih dvoje su nastavili zajedno niz put. Crvenkapi se Vuk zaista svideo. Nije se uopšte ponašao kao drugi odrasli koje je znala – nije je grdio što je otišla do proplanka niti se čudio kako to da razgovara sa strancem, to jest, s njim. Imao je interesantne žućkaste oči koje su veselo svetlucale kad god bi rekao nešto smešno. Pomogao je Crvenkapi tako što je umesto nje nosio korpu za baku. Kada su malo dalje odmakli, rekao je da se umorio i seo na panj uz put. “Šta ti to imaš u ovoj korpi kad je tako teška?”, pitao je. “Kolače i lekove za baku”, odgovorila je Crvenkapa. “Sama sam napravila kolače”, pohvalila se. “Mogu li da probam jedan? I ja jako volim da pravim kolače i ubeđen sam da to radim najbolje na svetu. Ako mi daš da gricnem jedan tvoj, ja ću ti dati da probaš moj”, predložio je Vuk. Zainteresovana, Crvenkapa se složila. Razmenili su kolače i Crvenkapa je morala da prizna da je Vukov mnogo bolji od njenog. Međutim, kako ga je pojela, pala je u nesvest. Vuk je podigao, prebacio preko ramena i zakoračio u šumu.

 ….

ZIDANJE SKADRA I VILA ZAGORKA

Bila jednom tri nesposobna i mrljava brata koja su rešila da sazidaju grad. Najstariji je bio kralj i zvao se Vukašin Mrljavčević, drugi je bio vojvoda i zvao se Uglješa, a najmlađi se zvao Mrljavčević Gojko. Braća su imala bogatstvo i moć u kraljevini i stoga su mogla da plate materijal i građevinske majstore, ali nisu imala ni znanja ni iskustva o tome kako se grad zida. Uobraženi i nadobudni, slabo su slušali majstore koji su imali znanje i iskustvo, želeći da urade sve po svome. Zbog toga bi se sve što je njihovih trista majstora preko dana sagradilo već iste noći potpuno srušilo. Tri godine su tako mrljavili, pokušavajući da izgrade grad pored reke Bojane, ali nisu mogli ni temelj da podignu, a kamoli da ga sagrade. Ljuti, i ne mogavši na sebe da preuzmu odgovornost za neuspeh, braća su krivila prirodne i natprirodne sile, sve i svakoga, ali nikako da sebe malo preispitaju. Od toga, naravno, nije bilo nikakve koristi, ništa im to nije pomoglo ni temelj da podignu niti da sagrade grad.

….

Spreme Saveta i Spasenija onda, po dogovoru, na brzinu neke splačine za ručak, a Slobodanka se uputi na Bojanu, noseći mužu, deverima i majstorima ručak. Kad je Gojko ugleda, griža savesti ga još više ščepa za srce, pa od bola počne i da plače. “Šta je tebi, dobri gospodaru”, ironično ga upita Slobodanka, “te roniš suze od obraza?” “Imao sam od zlata jabuku”, odgovori joj Gojko, “al’ mi danas pade u Bojanu, pa je žalim, prežaliti je ne mogu”. “Ne sekiram se ja za jabuku”, reče na to Gojku Slobodanka, “ne sumnjam da ćeš vrlo brzo naći drugu, bolju jabuku. Ima jabuka koliko hoćeš. Nego ti moli Boga za svoje mentalno zdravlje”.

….

KOSOVKA DEVOJKA I KADIRA IZ IZMIRA

…. Na bojnom polju, konjanici su se na znak carice Milice postrojili u dva reda. Kosovka je bila u prvom redu. Srce joj je tuklo tako jako da je hvatala vrtoglavica. Ali kada je čula zvuk trube koja je označila napad, Kosovka je rešila da ne pokaže ni trunku straha. Zbacila je sa glave kalpak, podbola Munju i izbila na čelo. Turci su ugledali ispred čitave vojske prelepu devojku na belome konju, oprema joj se svetlucala na suncu, a crna kosa vijorila na vetru. Nisu verovali da je to devojka od krvi i mesa jer nikada nisu čuli ni za jednu devojku koja je bila u vojsci. Pomislili su da to mora da je neka vila koja je došla da im se osveti i sam taj prizor je bio dovoljan da im utera strah u kosti. Sva njihova ubeđenost da su jači i da će lako pobediti u bici se istopila u trenu. Počeli su da beže, a srpska vojska je iskoristila njihovu pometnju i krenula u juriš. U vrtlogu bitke, Kosovka je u trenu ugledala jednu devojku koja je bespomoćno ležala na zemlji. Pretila je opasnost da će je izgaziti konjanici koji su bili previše usredsređeni na borbu da bi pazili ko se našao ispod kopita njihovih konja. Kosovka je dojahala do nje, podigla je i stavila na sedlo ispred sebe. Odvela je iz bitke i položila na travu. Bila je u nedoumici šta da radi. Krenula je u bitku da se osveti Turcima, a ne da im pomaže. Ali jednostavno nije mogla da ostavi tu devojku, a da ne pokuša da joj pomogne. Otvorila je čuturu i umila devojku ponavljajući joj da će joj pomoći i da će sve biti u redu. Kao da su ove blage reči delovale na nju, devojka je polako dolazila k sebi, otvorila oči i ugledala Kosovku.

….

IZVOD IZ PESME "JEDNA MALA PRINCEZA"

Bila jednom jedna princeza
koja je volela da nosi suknjicu od veza,
cipelice na šnir i slameni šešir.
Oko vrata bi obično stavila mašnu,
a pod ruku veliku tašnu.
A kada bi još na sve to dodala i rukavice od krepa
uvek bi pomislila kako je baš lepa.
….
Jednoga dana mala princeza
ostavi kod kuće suknjicu od veza
i cipelice na šnir i slameni šešir.
Umesto suknjice obuče plave pantalone
i u džep sakrije šarene bombone.
Na leđa stavi torbu potpuno novu
i hrabro krene prvi put u školu.

Da i u školi bude princeza nije planirala,
ali je ipak lepe događaje očekivala.
Ustreptala od uzbuđenja i sreće
što u novu školu kreće,
princeza se vrlo brzo začudi i zbuni
što je za drugaricu tamo niko neće.

“Nisi ti nikakva princeza,
niti kod kuće imaš suknjicu od veza!”
povikaše na malu princezu deca neka,
kao da ih za tu grubost nagrada čeka.
….